Kada malo gledam Tvojim očima, mene nema,
nigdje moja pažnja ne može ni zastati;
ne postoji tada niti moja sreća, niti mir, ni trema,
samo Tebe tražim opet ili želim zaspati.
Osobno sam ja u Tebi, Ti u meni svemir stvaraš
i ne mogu dočekati da me svojim ispuniš Ti dahom;
Ti me ganeš, Ti me mijenjaš, Ti mi uspone obaraš,
poslije ja se moram susretati s velikim krahom.
Kad Te pitam zašto tako drukčija sam u Tvom domu,
Ti me opet zoveš, neprekidno izgovaraš moje ime,
a ja tada mislim da je svemu kraj i da sam u slomu,
da ću poginuti ako odem, nesretna sa svakim i sa svime.
Ja ne želim biti ja i ne želim sići s Tvoje planine
već me samo jedno brine, da Ti budem od haljina trag
po kojemu sljedbenici grubo gaze da bih stigla u visine
jer je Tvoja volja takva, a Tvoj govor tako svet i blag.
Samo to me tješi, da Ti budem sljedbenica,
baš onakva kakvom činiš me u srcu mom.
Ja bez Tebe ne znam drugo, nemam lica
sve dok opet ne pozoveš mene u svoj dom.
06. kolovoza 2018. 21:15:14
No comments:
Post a Comment
just do it