Ukroćena stihija

 

Mir, Tvoj mir ja dajem

kao bonacu na moru,

čast i moć, i slavu Ti odajem

kad se uspinjem na Goru

da Ti blizu budem,

da Te ne napuštam

i u trenu da se zbudem.

Poput vihora se spuštam

da popratim vjeran puk,

ono malo stado siromaha,

da ne napinjem svoj luk

sve dok udišem od sveta Daha.

Previše Te štujem,

previše Te ljubim

i dobro Te čujem

da se ne izgubim

u tom životnome trnju

što me nepotrebno tlači.

Nosim zemlju svome zrnju

da mi oko mene zrači

na svu nemoć i na boli.

Valjda starim, ali ne znam za to

jer Te duša uvijek moli,

i od blata nastaje mi zlato.

Sve moje slaboće

postaju mi snaga,

i nezrelo voće

sakupilo blaga

iznenada.

To nisam ja,

nego rosa koja pada

kao ukroćena stihija.

Nosilo me na sve strane,

vodilo me pustarama,

a sada mi srce stane

kada pukne panorama.

Ne sjećam se više

staroga života,

kaosa i kiše,

i raznih grozota.

I kad duša me zaboli,

privijam se sva uz Tebe,

a Tvoja me Duša još sokoli

da me takvu ne zazebe

jučerašnji snijeg i led,

ali Ti me postupno svu vodiš.

Ne mogu ni primiti taj slijed

pa Ti pokraj mene hodiš

da izdržim sve to bolje

svaku smetnju ili žar.

Ti mi daješ dobre volje,

Ti si mome križu spomenar.

12.07.2022. 17:40