Opet tiho sviraju Chopina i nečujno,
jedva osjećam ga negdje ovim zrakom.
Ispila sam punu čašu, vino rujno,
ukrasila život crnim, slatkim makom.
Nisam nadala se puno i previše dana
takvom miru, romantičnom ugođaju.
Mir je strastven, romantika razuzdana;
koliko je potrebno da srca se uhodaju!
Kad bih ga poznavala, bila bih mu tiha.
Sigurno je patio zbog nesuvisle buke.
Sigurno je bio sam, možda željan stiha,
umoran od traženja ovakve mirne luke.
A i nije mu bilo potrebno nešto puno
(moralo je sve izići što se sakuplja u duši);
možda jedna svijeća il’ na klupi runo
jer otvara prozor da u sobi ga ne guši.
Možda je i malo kiše tamo zalupkalo
kao pratnja nekoj ranoj noći sparnoj;
možda čak je i na pamet mu palo
da ga netko sluša u toj zemlji nestvarnoj.
10.09.2015. 19:50
No comments:
Post a Comment
just do it