Znakovi na mome putu

 

Noćas iščekujem onaj dah

što dodirne grad sparine,

uskipio kao neki starac plah,

navikao na mrzline;

neće naučiti stara kost

da se živjet može svakojako,

da postoji tajni most

koji veže zemlji biće svako.

Više izgleda mi kao kataklizma

jer svi bježe sad od sunca,

jer po svuda vlada shizma;

nekoć mudar, danas bunca.

Samo tražim udisaja

za tu dušu pritisnutu

i bez sunčevoga sjaja;

noći kipte na mom putu.

Noći plamte, gori zrak.

I tek sada ledi mi se lice

kad je blizu nova dana znak,

kad urane čak i ptice.

Ljudi dragi, nema dogovora

oko klime, svemira i rata

što se gleda i bez pogovora;

nema brige ni za brata.

Da ne hladim dušu noću,

ne bih danju sebe pokretala

na mom putu što ga hoću

jer ga Providnost mi dala.

Blago meni što sam ostarjela

da ne slušam podivljale puke,

da ne gledam grešna djela,

da mi k nebu streme ruke.

09.07. 2024. 22:54