Tišina iz mene izlazi snagom
kakva je potrebna za velike sne,
kakvu pripisujem kamenju dragom,
koja se danima sabire.
Ona je odmor od sve halabuke,
ona je talog nabujalih misli
kao kora sazrele jabuke
od kakve su ljudi presvisli.
Ipak, zvukovi putuju prostorom,
režu mi zrak, meko mi zvone,
milina je takve ih slušati zorom
koja tek stiže s večeri one.
Zaboravljam sate što se oduže,
toliko je debeo svaki šum,
i ne znam za note što mi kruže
duž lica što sluhom dira ga um.
Tako je ugodno tišinu slati
svakome zvuku, glasu i viru
da bi se mogao ljepotom zvati,
da ne bi zasmetao ovome miru.
19. siječnja 2019. 20:36:16
No comments:
Post a Comment
just do it