Vinograd

Nisam svoja

i ne stižem reći

natuknice bajne,

čuda Tvoja,

a ne prestaju me peći

da ne ostanu mi tajne.

Vikala bih s krovova,

rumenih od jeseni,

kojima ne staje šapat

podno visih borova.

A oni, kao sneni,

dočekuju Ti tapat.

Više nisam, Kriste, ja;

mene nema,

ne znam što sam;

da li neka poezija,

jalova tema

ili mrtav plam.

Izgubila sam putovima

onu jedinku samoće

što se samo kinji

pod nebeskim skutovima

i pjevati hoće

strancu i strankinji.

Opet samo teglim, radim

poput upregnuta vola

koji svršit' će u žrtvi

pred ovcama mladim;

vučem neka kola

kao da sam zadnja brtva.

Kamo puste sreće

da je to što mnijem,

da to Tvoja je ljepota;

da su mješine i vreće

pune Vina koje pijem,

pune košare divota.

Kriste, Vinograde moj,

moje trpko, slatko Zrno,

moje sada, moje sve!

U meni je život Tvoj

u kojem je zmaj utrn'o

koji blazni se na to što zre.

26.10.2021. 12:05