Pričat ću ti opet neke priče:
znaš li kada željezna te ruka grči,
kao radi pozdrava sokolove kriče,
a u duši, tu unutra, pekmeze se srči.
Misliš odmah da ti bolnica ne gine,
al' odjednom prođe ta nevolja jaka.
Nije bilo tako nikada kad sunce sine,
obuzme te povjetarac, sunca zraka svaka.
Ne znam zašto skrivila sam anđelima,
znam da Bog me tješi i tetoši
samo radi sebe moju dušu ima
da me lako na dlanovima nosi.
Čini se da neće dugo, ali traje eonima,
nije za izdržati to ludilo od vijeka.
Ali kad me Bog zagrli svojim zvonima,
kao da je prošla boli rijeka.
Ako mene ne bude, znaj da ja sam krasno
jer će sve to konačno mi proći.
Trideset godina biti sam, pa to je časno
kada ne znaš koliko ćeš izdržati moći.
Isuse, ti, milo moje, znaku moj od sreće,
volim te sve više i sve jače marim
za te tvoje dlanove sve veće
da ti na njih Majčicu podarim.
11.08.2025. 10:11
No comments:
Post a Comment
just do it