Zaglušujuća tišina srca moga,
samo tutanj koraka u glavi,
pusta zemlja, sve oblačno.
Ostavi mi blago, Majku, Boga,
dušu da se nikada ne javi,
ruke da poprate nebo mračno.
Na dan obraćenja uspomenu,
stupove od hrama, dima,
jednu klupu praznu, pustu;
ostavi mi u pogledu mrenu
da me postojano čeka zima,
da mi spusti kišu gustu.
Ostavi me za samoću udovištvu,
zloduhe i sumnje da me kinje,
jedinoga Savjetnika za baštinu moju
da me uči i pouči zaručništvu.
Ostavi mi pozdrave za more sinje,
ostavi mi ljubav, sve na broju.
Sada, kad me napušta memorija,
neka sjećanja su tako jasna
da me sve još više raduje i boli,
da me sretne čak i melankolija,
da obuzima me želja krasna
da za miran odlazak ja molim.
Već prepoznajem i otvorena vrata,
anđele što čekaju taj čas
samo radi mene, moje sreće.
Preda mnom su dvori, sve od zlata,
nasljeđe što donosi mi spas,
Boga koji ostavit me neće.
26.08.2020. 08:21
No comments:
Post a Comment
just do it