Preda mnom prolaz, velika vrata
s kupolom od kamenja drevna,
visokom dovoljno za diva.
Vidim, prolaze, i sestru, i brata,
ramena im uspravna, srca im revna,
a nekad im bijahu leđa kriva.
I moja se kičma uspraviti mora;
duh se poginje jer vrata mu uska,
u tome i jest ona slavna revnost
odlazećih kroz kapije sjajnog dvora.
S očiju spada mi nevidljiva ljuska:
sa mnom će proći i moja duševnost.
Stojim pred vratima, nadomak gradu,
duša se osvrće za nečim što ostaje,
za raznim blagom i blagodatima;
zbog njih sam izgubila godinu mladu,
zbog njih mi tuga još uvijek traje,
zbog udobnosti sporo prilazim vratima,
a netko me doziva, nešto me koči,
moja duševnost još nije zrela
i nije za odlazak stasala.
Bože moj, dušu mi još natoči
jer nisam učinila sve što sam htjela,
nisam se još ničim opasala;
čeka me izgradnja stamenog lika
da sličim i ja onom dostojanstvu
s kojime ljudi kraj mene prolaze.
Vraćam se, a u srcu mi živi slika
duša koje prilaze Tvojem prostranstvu
i sve dalje i dalje od mene odlaze.
16.03.2016. 09:22
No comments:
Post a Comment
just do it