Pa i kad bih bila netko ili neka,
rano budile bi mene ptice;
ja ti nisam nikad mirna rijeka
što je gledam, kao i ti, netremice.
Pa i kad bih znala rebuse riješavati,
rado bih te pročitala, dragi,
kad me ne bi nemir ugnjetavati,
nemir sveti, nemir blagi.
Stari dani tako lijepo nestadoše,
grad je prepun zlatnih boja,
a buduće laste i od mene odoše
jer ja nisam, dragi, tvoja.
Sve se nadam da će ova silna buka
još za malo proći, vrlo naglo;
kad bi mogla prestat' moja muka,
plećje moje bi se lakše saglo.
Mrak je koliko je uzelo to maha,
moje zublje sve su nestale pod prahom
gdje je tijesno, ostajem bez daha
i još malo pa ću i ja lastavicom lakom.
Ma, koga briga.
No comments:
Post a Comment
just do it